latinica | english инфо сервис | садржај | речник | контакти | помоћ 

Говор гувернера Јоргованке Табаковић на отварању конференције “Финансијски систем и привреда: одговори на изазове кризе”

Београд, 2. новембар 2012.

Даме и господо,

Aктуелна криза јавног дуга у зони евра, кoja je највише погодила регион централне и источне Европе, недвосмислено је показала да због веома јаких економских и финансијских веза ниједна земља не може да остане издвојено острво. Негативни ефекти кризе јавног дуга у земљама зоне евра прелили су се на регион централне и источне Европе пре свега кроз нижу екстерну тражњу и последично нижу економску активност, затим мањи прилив страних директних инвестиција и мању доступност страних извора финансирања, уз  раст премије ризика земље и више трошкове задуживања.

У условима смањеног прилива капитала из иностранства, као и мањег прилива девиза по основу извоза, први и главни стуб одбране од кризе је одржање и унапређење конкурентности. При томе ценовни аспект конкурентности могуће је унапредити путем курса или вођењем рестриктивне политике доходака.

Захваљујући режиму руковођено-флуктуирајућег курса, екстерни шок који је Србија доживела у последњем тромесечју 2008. године, када се први талас светске финансијске кризе прелио на нашу земљу, битно је амортизован. У 2009. години Србија је остварила један од најмањих падова БДП-а (3,5%) у односу на остале земље централне и источне Европе. Истовремено, земље које су имале режим фиксног девизног курса доживеле су веће привредне ломове, попут балтичких земаља (Естоније и Литваније), које су морале да спроведу прилагођавање кроз смањење доходака и исте године су забележиле пад БДП-а од око 15%.

Што се Србије тиче режим флексибилног курса показао је своје предности и код изласка из кризе, са једне стране јер прилагођавање није морало да буде спроведено кроз нагло и драстично смањење доходака, а са друге кроз позитиван допринос нето извоза расту БДП-а. На тај начин курс динара био је и „мотор“ каснијег опоравка Србије, што олакшава да се окренемо новом одрживом моделу привредног раста који је инвестиционо и извозно оријентисан. Истине ради, поред бројних позитивних утицаја, депрецијација може имати негативне последице по финансијску стабилност, нарочито у земљама са већим учешћем спољног дуга и домаћег дуга у страној валути или индексираног страном валутом и у високо евроизованим економијама, попут Србије.

Други стуб одбране од кризе може бити контрациклична фискална политика, односно стимулисање домаће тражње у условима рецесије. Ипак, простор за вођење контрацикличне фискалне политике обично је мањи у земљама у развоју. Додатно га смањују високи фискални дефицити креирани у периоду кризе, алармантно постављајући у многим земљама питање одрживости јавног дуга. Због тога се у стручној јавности, уместо фискалне експанзије, као решење углавном предлаже фискална консолидација. Она, истина, у кратком року негативно утиче на БДП, али у средњем и дугом року поставља основу за здрав и одржив економски раст, што доприноси јачању поверења инвеститора и снижавању премије ризика земље.

У околностима смањених могућности контрацикличног деловања фискалне политике, произилази да би монетарна политика требало да пружи подстицај економској активности. Међутим, у којој мери она може  да делује контрациклично зависи од природе и јачине инфлаторних притисака. За разлику од шокова на страни тражње, на шокове на страни понуде, попут актуелног шока у ценама хране у Србији, монетарна политика по правилу не реагује јер је реч о привременим шоковима чији се ефекти исцрпљују у релативно кратком року. Али, уколико то за последицу има и раст инфлационих очекивања и осталих цена и ако је ценовна стабилност угрожена и поред снажног дезинфлаторног дејства агрегатне тражње, повећање степена рестриктивности монетарне политике је неминовно. Другим речима, у таквим околностима простор за њено деловање у смеру подстицања привредне активности значајно је сужен.

У Србији ефикасност монетарне политике у највећој мери ограничава висок степен евроизације домаће економије, што доприноси  да девизни ризик представља кључни ризик по финансијску стабилност. При томе банке у Србији нису директно изложене девизном ризику, с обзиром на то да је валутна структура њихове активе и пасиве усаглашена, али су зато корисници кредита значајно изложени девизном ризику. Стога изложеност предузећа, државе и становништва наглим и знатним променама девизног курса може имати озбиљне последице по финансијску стабилност кроз конверзију девизног ризика у кредитни ризик.

И поред високог учешћа проблематичних кредита, стабилност финансијског система у Србији није угрожена, што потврђују стрес тестови Народне банке Србије. Иако са септембарским нивоом од 19,9% Србија има највеће учешће проблематичних пласмана у региону, од почетка кризе оно је најмање расло управо у Србији. Да је стабилност нашег банкарског система на задовољавајућем нивоу потврђује и адекватност капитала која је на нивоу укупног банкарског сектора већа од 16% и потпуна покривеност проблематичних кредита резервисањима за процењене губитке. Такође, Србија је једна од ретких земаља  у региону у којој је током кризе забележено само успоравање, али не и пад кредитне активности. У кратком року свакако не можемо очекивати значајно убрзање кредитне активности и знатнију редукцију учешћа проблематичних пласмана, али ће и то уследити са економским опоравком који се очекује од наредне године и који треба да донесе квалитетније инвестиције и поправљање финансијске позиције привреде.

Актуелни изазов за кредитну активност и прилив иностраног капитала у земљама региона, па и у Србији, представља питање смањења финансијске изложености банака из ЕУ (енгл. deleveraging) и њихово могуће повлачење са тржишта земаља региона. Иако је смањење изложености у суштини здрав процес и са становишта земље домаћина - јер раздуживање банака и привреде доприноси смањењу спољног дуга, редукцији дефицита текућег рачуна платног биланса и смањењу ризика по финансијску стабилност - веома је важно да се оно изврши поступно, односно у складу са могућностима прилагођавања домаће економије. У супротном, постоји опасност да финансијска стабилност земље домаћина буде угрожена. Да се то не би догодило неопходно је проактивно укључивање малих земаља у доношење међународне регулативе и побољшање комуникације и координације на глобалном нивоу, као што је то на пример био случај са Бечком иницијативом.

Смањење финансијске изложености банака из Европске уније, које је присутно у готово свим земљама региона, није заобишло ни Србију, што и не чуди с обзиром да супсидијари банака из ЕУ учествују у активи нашег банкарског сектора са око 74%. Додуше  банке са већинским страним власништвом које послују на тржишту Србије посебна су правна лица, која за своје обавезе одговарају сопственим капиталом и у том смислу су независне од матица. Поред тога, структура извора средстава банкарског сектора је повољна - доминантан извор представљају домаћи депозити који износе преко 70% свих обавеза банака. Раст штедње становништва од преко 3 млрд евра од краја 2008. говори о повећању поверења грађана у банкарски систем. Управо је високо покриће укупних кредита укупним депозитима  омогућило  да кредитна активност и током кризе оствари раст, истина спорији него у преткризном периоду. Гарант спречавању пребрзог повлачења представља и регулатива НБС с обзиром на то да су њене одредбе усмерене на онемогућавање било каквих наглих кретања која би могла нарушити ликивидност и стабилност финансијског система.
Примена одредби Базела III у ЕУ, која се планира од следеће године, највероватније ће донети нове изазове и условити даље смањење изложености банкарских групација из ЕУ према земљама централне и источне Европе. Ипак,  стимулисањем банака да користе дугорочније и стабилније изворе финансирања и изналажењем алтернативних видова финансирања, пре свега по основу домаће штедње и средстава међународних финансијских организација, могу се умањити негативне последице ових процеса. Када је Србија у питању треба имати у виду и то да смањивање финансијске изложености може помоћи у смањењу степена евроизованости економије, јер ће нижи ниво девизних извора финансирања подстаћи банке да у већој мери прибављају и пласирају средства у домаћој валути.   

У постојећим околностима очито је да су постизање одрживе спољне равнотеже и кредибилност фискалне политике од кључне важности за побољшање кредитног рејтинга Србије и обезбеђење стабилног прилива страних директних инвестиција и других облика иностраног капитала. Као што сам претходно истакла, депрецијација помаже смањењу екстерне неравнотеже пре свега на кратак рок, обезбеђујући ценовну конкурентност домаћој привреди. Међутим, она не елиминише главне узроке који су довели до њеног продубљивања. За трајно отклањање екстерне неравнотеже и обезбеђивање одрживог привредног раста од пресудног значаја су структурне реформе усмерене на раст продуктивности и конкурентности привреде.

Бољи кредитни рејтинг омогућиће повољније задуживање на страним тржиштима и сигурнији прилив страног капитала, неопходног за финансирање нових инвестиција и раст запослености, што у крајњој линији доприноси стабилности девизног тржишта и олакшава пословање привреде. Уколико Влада одлучно крене у спровођење кључних реформи пореског и пензионог система, aли и у процес корпоратизације јавног сектора, сматрамо да је веома вероватна не само одрживост, већ и повећање кредитног рејтинга Србије. С друге стране, даље повећање фискалног дефицита водило би већем јавном дугу и погоршању спољне ликвидности.

Дакле, у одбрани од актуелне кризе креатори економске политике суочени су са бројним ограничењима, али нека од њих истовремено представљају и шансу да се економски раст земље постави на дугорочно стабилне основе, што би требало да буде у центру сваке одговорне економске политике. Са своје стране, Народна банка Србије наставиће да делује у циљу стабилизовања инфлације на ниском нивоу и одржавања здравог финансијског система, што је најбољи начин да се привреди помогне у постојећим околностима и допринесе креирању повољног амбијента за пословање и инвестиције. Али мора се знати следеће: што фискална консолидација и структурне промене буду ефикасније, то ће остваривање циљева Народне банке Србије бити могуће уз већи монетарни стимуланс привредном расту. И обрнуто, наравно!