Народна банка Србије
 
Финансијска стабилност

Бечка иницијатива

Успостављање међународног оквира управљања светском финансијском кризом предуслов је њеног успешног решавања.

Након ескалације светске финансијске кризе у другој половини 2008. године, поставило се питање да ли ће банке из западне Европе које имају супсидијаре на тржиштима у настајању у централној, источној и југоисточној Европи (регион) напустити та тржишта. Проблем је представљала чињеница што су те банке системски битне на овим тржиштима и њихов одлазак би продубио већ постојећу системску кризу. Из тог разлога су кључне међународне финансијске институције (IFIs), на предлог Европске банке за обнову и развој, у јануару 2009. успоставиле међународни оквир за координацију и сарадњу ради управљања кризом – Бечку иницијативу (Тhe Vienna Initiative).

Иницијатива је окупила институције из јавног и приватног сектора којима је у интересу успешно пословање прекограничних банкарских група са седиштем у Европској унији, а присутне су на тржиштима у настајању у Европи. То су Међународни монетарни фонд, Европска банка за обнову и развој, Европска инвестициона банка и Светска банка, европске институције (Европска комисија, Европска централна банка као посматрач), регулатори и фискални органи из матичних земаља и земаља домаћина великих прекограничних банкарских група, као и највеће банкарске групе које послују у региону.

Од када је установљена, Бечка иницијатива се прилагођавала новим ризицима и околностима у финансијском сектору региона, тако да можемо разликовати три фазе њеног развоја:

  • Бечка иницијатива 1.0, као реакција на светску финансијску кризу која се прелила на земље региона и указала на слабости финансијских система тих земаља (од јануара 2009. до почетка 2010);
  • Бечка иницијатива плус, чија је оријентација била превенција финансијске кризе (од марта 2010. до краја 2011);
  • Бечка иницијатива 2.0, чији је циљ смањење системског ризика узрокованог последњом кризом у Европској унији (од јануара 2010).

Бечка иницијатива 1.0 за основни циљ је имала очување стабилности финансијског сектора на тржиштима источне Европе, односно подстицање прекограничних банкарских група да задрже своју изложеност на тим тржиштима, уз обезбеђивање адекватног нивоа солвентности и ликвидности њихових супсидијара. Иницијатива је укључивала и заједничку финансијску помоћ IFIs-a банкама, која је договорена између EBRD-а, ЕИБ-а и Светске банке. Циљ те помоћи био је да се банкама омогући одржавање постојеће изложености региону, одржавање капиталних захтева и усмеравање њихове кредитне активности ка реалном сектору. Одржавање постојеће изложености био је само део подршке уравнотежењу платнобилансних позиција земаља региона, која је као главну компоненту укључивала финансијску подршку ММФ-а и Европске уније. Бечка иницијатива 1.0 настојала је да омогући и да банке супсидијари остваре корист од помоћи коју су оствариле њихове матичне банке од држава седишта. У погледу оквира управљања кризом, различити учесници у Бечкој иницијативи 1.0 преузели су различите обавезе. На пример, надлежни органи земље домаћина били су одговорни за вођење одговарајуће макроекономске политике, обезбеђење ликвидности у домаћој валути независно од тога у чијем је власништву банка којој је ликвидност потребна и државну подршку систему осигурања депозита. С друге стране, матичне банкарске групе и надлежни органи матичних земаља били су у обавези да обезбеде изворе финансирања у страној валути и да докапитализују супсидијаре уколико би то било потребно.

Сматра се да је Бечка иницијатива 1.0 успешно остварила циљеве, с обзиром на то да су банкарске групе задржале потребан ниво изложености региону и да је настављено кредитирање производног сектора, што је омогућило опоравак у 2010. и 2011. години.

Бечка иницијатива плус представља међуфазу Бечке иницијативе. Њен основни циљ је био да се саветовањем и дијалогом између учесника анализирају значајне теме за превенцију финансијске кризе. Једна од тема била је и кредитирање у страној валути, о чему је израђен посебан извештај.  Међутим, значајан разлог за наставак функционисања иницијативе био је и одржавање постојећег форума за случај реализације системских ризика у будућности, када ће опет бити неопходна сарадња широког круга учесника из приватног и јавног сектора. Тај приступ се показао као исправан, будући да је Бечка иницијатива убрзо прешла на фазу 2.0.

Циљ друге фазе Бечке иницијативе је проналажење одговора на обновљене ризике из међународног окружења који су погодили регион. Средином 2011. године дошло је до продубљивања кризе у еврозони. Она се чак показала озбиљнијом него криза у 2008. години, због чега је и формирана Бечка иницијатива. Овога пута, проблем више није само у банкама, већ и у јавним финансијама држава где те банке имају седиште. Помоћ појединих држава банкама није могућа, јер због прекомерног задуживања, те држава не могу да измире преузете обавезе пре свега према банкама. У таквим околностима долази до процеса раздуживања и смањења изложености банкарских група региону. Неке државе предузимају мере које не узимају у обзир последице које могу произвести у државама где се налазе супсидијари матичних банака. Постаје очигледно да је тржиште Европе јединствено, али да су мере управљања кризом остале на националним властима. У таквим условима, могућност координације мера кроз широк круг учесника у Бечкој иницијативи добија на значају. Из тог разлога је у јануару 2012. године покренута Бечка иницијатива 2.0.

Основне карактеристике друге фазе Бечке иницијативе су: 

  • као примарни циљ – координација процеса раздуживања банкарских група кроз сарадњу надзорних органа матичних држава и држава домаћина ради бољег сагледавања системских ризика, који могу погодити финансијске системе држава домаћина;
  • формирање група за надзор које треба да прате развој ситуације у појединим земљама, посебно у погледу прекограничног раздуживања и кретања капитала.

За разлику од прве фазе Бечке иницијативе, циљ друге фазе није одржавање одређеног нивоа изложености банака земљама региона. У складу с тим, није предвиђен механизам финансијске помоћи IFIs-a банкарским групама. Циљ је створити одрживе пословне моделе банака, а не моделе који зависе од екстерне помоћи. То значи и више ослањања на локалне изворе финансирања, а не на финансирање од стране матица.

Као један од резултата Бечке иницијативе 2.0, могуће је очекивати и регионални меморандум о сарадњи, који би омогућио сарадњу надлежних органа матичних држава и држава домаћина у доношењу мера управљања кризом. Пре доношења тих мера требало би узети у обзир њихове последице на финансијску стабилност држава домаћина.

На састанку Бечке иницијативе који је одржан 12. и 13. марта 2012. у Бриселу договорени су принципи координације између држава матица и држава домаћина, који су узели у обзир питања финансијске стабилности држава домаћина. Тим принципима се наглашава централна улога европских и међународних финансијских институција у унапређењу те сарадње.  Оне би требало да играју централну улогу у координацији надзорних органа, макропруденцијалном надзору и посредовању између националних органа, као и да подрже спровођење договорених принципа путем њиховог надзора, прикупљања података, регулаторних препорука и финансијске подршке.

Значај Бечке иницијативе за регион централне, источне и југоисточне Европе је неспоран. Она пре свега омогућава размену мишљења, а затим и заједничко деловање и координацију с циљем управљања финансијском кризом. На тај начин она активно доприноси очувању финансијске стабилности у земљама учесницама, што повећава отпорност националних финансијских система, као европског финансијског система, на системске ризике. Стога сматрамо да је учешће домаћих представника на овом форуму значајно за очување финансијске стабилности наше земље.